Соња Лундин: Амплитуда седимента

Соња Лундин је рођена у Стокхолму, Шведска, 1997. године, завршила је основне студије на Факултету ликовних уметности у Београду (ФЛУ) на графичком смеру у Јуну 2021. године. Тренутно студира Мастер на сликарском одсеку на ФЛУ код Симониде Рајчевић. Она ради углавном мултимедијске слике уз колажирање и цртеже различитим бојицама, фломастерима и фототрансфер техникама. У графици примењује разноврсне технике, међу њима су дубока штампа, литографија, дигитална штампа и ситоштампа уз ручне интервенције. Соњине теме су углавном повезане за тему породице и сукоб српске и шведске културе у њеном идентитету.

Излагала је четири пута самостално (Културни Центар Град, Џон Незбит Универзитет, Хаџи галерија, Трансформ Арт галерија) и више пута групно (Културфорум ОДКР и Студентско бијенале у Београду).

"У свету речи, идеја сећања постаје фасада формалности, роб линеарних академских ишчитавања. У свету науке идеја сећања постаје објекат научном пољу уређеном каузалним принципом узрока и последица. Мора се поштовати Хјумова теза да се једино каузалним принципом из садашњости, преко прошлости можемо предпоставити будућност, али се мора прихватити и чињеница да све овде поменуте тезе премрежавају поље свести. Принцип каузалности довео нас је и до принципа пробабилности , који припада пољу квантног реда у коме сви елементни мреже појмова, субјеката на мрежи, људи, предмети, ствари, предели, догађаји, постају носиоци информација сећања. Уметност је једино поље у коме паралелно ко-егзистирају непребројиве метајезичке форме, чинећи сопствену хијерархију уређености. Седимент је коначни облик распада, разбацан по еко систему, који исплива на обалу очврснуо у камен. Ова чврста форма фосилизованих облика живота поново постаје рушевина, исказујући суштину природе, увек присутног извора.

Ни сликарски седиментовани наратив се не може посматрати као дијада (означени-означеник) јер се не може одредити, ограничити природом једног амбијента од кога је седиментован. Генетске информације, социјалне и културолошке особености, језичке, фонетске структуре као интегрални део једног бића, биолошка и психолошка констелација која одређује менталне структуре...превише. Тек применом сложенијих семиолошких образаца можемо пројектовати програм којим бисмо се упустили у теорије објашњења. Контроверзна вишемедијска примена ликовних академских пракси, има јасан негативни ентропски број и успоставља нову хијерархију вишемедијске уређености знака (графизма) и материје, основа пиктуралне сензације. Сирово платно је фронтиер и симбол пречистости, као кошуља на голој кожи, као тело. По њему се репетитивним методама фото-трансфера који приказују догађаји који у објективном времену креирају МЕМОРИЈЕ. Не смемо мешати догађаје и меморије."

Проф. Адам Пантић