Самостална изложба слика: Снежана П. Благојевић "Четврт века после"

... Снежана П. Благојевић се изненађујуће зрело, као да има богато ликовно искуство и темељно познавање историје модерне и савремене уметности, определила за један вид особеног сликарства чију бисмо суштину могли довести у блиску везу са поетиком апстракције, мање и ређе асоцијативне а више чешће оне радикалне, какву налазимо у видовима енформела и оп – арта. Начин на који она унутар једне пиктурално засићене и пастозне бојене гаме, вештим коришћењем тактилних али и оптичких вредности фактуре и још више текстуре, постиже танано изнијансиране визуелне ефекте, раван је учинку зрелих и темељно образованих сликара.

Просто импонује доследност и дореченост поступка којим Снежа П. Благојевић вешто спроведеном игром светлости активира сликану површину и удахњује живот, при чему је свеједно да ли то постиже стругањем и гребањем или контролисаним грађењем плитког бојеног рељефа. У сваком случају, резултати до којих је на тај начин дошла могу се сврстати у онај облик постмодерних ликовних схвата, актуелних крајем прошлог века, чију бисмо суштину према типолошким одликама већине радова везали за поетику умереног неоенформела.

Чињеница да је Снежана П. Благојевић своје сликарско дело довела до границе на којој се разлика између искреног аматеризма и професионалног рада потире, уверава нас да се налази на правом путу и да стога као сликар заслужује пуну подршку.

П.С.
Готово две пуне деценије после текста којим сам, у каталогу прве самосталне изложбе Снежане П. Благојевић, изнео своја запажања о природи њених сликарских првенаца, једва да имам било шта ново да додам. Наравно, она је у међувремену до краја изградила свој сликарски рукопис и без колебања, непотребних лутања и залажења у неистражене просторе духа и материје, наставила да бруши своје естетичке погледе на стваралаштво. Бежећи од сваке нарације, особито од сложених иконографских садржаја, она настоји и успева да остане сконцентрисана искључиво на чисто ликовне вредности које се темеље на визуелно прихватљивим и прочишћеним колористичким хармонијама, на живо разгибаним гестуалним ритмовима унутар увек добро избалансираних композиционих маса. Ипак, чинећи уступак својој изразито лирској природи она тако добијеном пластичном минимализму, готово аскетском, одређује асоцијативно провокативне називе попут: Вилинског плеса, Великог праска, Свемира, Океана, Ђавољег хода, Свитања итд.
Укратко, Снежа П. Благојевић је у протеклих четврт века стасала у зрелу стваралачку личност, без страха и мане.
                                                                                                                                                                                                        Никола Кусовац