Самостална изложба слика: Раде Дакић "Дубине"

Уметник Раде Дакић изложбом „Дубине“ пред публику износи слике, својом природом искрене и спонтане. Језик његовог визуелног изражавања темељи се на једноставности која је толико експресивна да често говори много више од визуелног језика инспирисаног одређеним наративом. Дакић ствара на великим форматима. За њих је потребно читаво уметничко биће, које се избором покрета, колорита, интензитета и дужине потеза трајно усељава у платно. Дакић нема фигурацију, нема назнаке свакодневице и нема реалност. Његово стваралаштво темеји се управо на слободи и чистоти која је опстала у делима апстрактног експресионизма, који постоји да би нам пренео целокупан емотивни доживљај који је записан и претворен у јединствени језик, од тренутка настанка самог дела, читљив сваком посматрачу на личан, специфичан начин.

Сам назив изложбе „Дубине“ сугерише нам како именом тако и избором боја на велике непрегледне и неистражене просторе, на слободу какву нам пружају окени, мора и небески свод. Дакићеве „Дубине“ исто тако упућују на оне још значајније дубине личне интроспекције и самоспознаје. Поетику Радетовог сликарства детерминишу површине које су иако сачињене од комбинације свега неколико боја, изузетно животне и духовне. Њему нису потребни елементи свакодневног да би у дела улио живот. Потпуно супротно, Дакићеве слике су утолико живе и чулне управо захваљујући мудром изостављању елемената стварности. Из њихових дубина избија поетичност која дозвојава проживљавање потпуно нове, уметничке реалности која опстаје и самодовољна је као таква.

 Међутим, Радетове Дубине нису мистичне и мрачне, нису ни монохромне и хладне, оне су другачије. Из ових дубина врви ведрина и исконска љубав према животу. На великим плавим површинама присутни су кратки, бели и жути потези који дају додатну снагу и динамику делу. Нека Дакићева платна обогаћена су присуством наслеђа енформела и дебљих наслага боје рђе. Ови жути потези и наслаге боје у топлим тоновима детерминишу емоцију и динамику кретања кроз површину и дубину платна приликом уметничког, стваралачког чина. Уметник својим дубинама истовремено мирним и лековито плавим али и узбурканим и прекинутим динамиком кратких јарких потеза, позива посматраче на контемплацију и улазак у слојевито уточиште лепоте и свеобухватне ведрине какву само може прижити уметност нетакнута реалношћу.

Ана Кршљанин, историчар уметности