Самостална изложба: Ратко Вулановић, Драгољуб Варајић и Здравко Вучинић "Скуп особитог заједништва"

Почетак Четвртак
29.11.2018.
y 19:00

Крај Уторак
11.12.2018.

Добијајте обавештења о новим догађајима, пријавите се на наш newsletter.

Прихваћено је мишљење, да је Умјетничка школа у Херцег Новом, имала важну улогу у развоју домаћег стваралаштва. Шта више, њени се утицаји протежу далеко изван матичног постојања.

Остале су још поједине генерације, што су у томе предњачиле. Неке од њих су и данас живо присутне. Њихова постигнућа су уочљива у разним видовима творења, чак су се, својим доприносом, наметнуле широј јавности.

Ствараоци о којима је овде реч, потекли су из истог миљеа, а потом су се утемељили у след новије праксе. И то не случајно и било како.  

Они одавно делују скупа и појединачно. Њихови путеви су се сустизали и преплитали, каткад разилазили. Подупрти искуством, често су се допуњавали и, сходно приликама, продубљиавали идејна становишта. То је утицало да се међу њима оформи заједнички именитељ. Истини за вољу, он није посве експлицитан нити има могући концепт. Њихово једињење опстаје на  нивоу дугог трајања, које се смешта у поље латентног, готово, ирационалног, сем блиског раумевања,  тешко доказивог аспкета.

Ипак, путање су им блиске.

Истих година су се усавршавали а онда је, свако на свој начин, ступао у ликовни живот. Временом су задобијали профилисан идентитет.

Коначно, шта казати о њиховим стваралачким судбинама?

Упутно је,  барем овлаш, поменути свеколике домашаје, што су их приуштили, по којима су  препознати.  

РАТКО ВУЛАНОВИЋ је учинио несумњив допринос скулптури. Потврдио се кроз разнолике материјале. Почев од камена и метала, до мермера и дрвета. Радан и предан, успео је  да оствари замашно дело, попут изнимних, монументалних радова у алуминијуму и неколико јединствених градова скулптура, које га сврставају у токове престижних вајара.

Овом пригодом се представља, мање знаним постигнућем, што га, кроз форму слике, остварује коришчењем папира и бојених супстанци. Те му радове потврђују интуитивни искази,  који се једнако простиру површином. Он се не везује за предметну стварност, већ стварност непосредног доживљаја, коју претвара у стање сложених премиса, попут тачки, мрља, ситних, осетних додира четке или, пак, поједностављених, плошних  облика, што прелазе у непрекинуте, ритмичке кретње. Уједначену гаму прожимају светло - тамни прозираји у којима нема, одвећ наглашених, бојених ефеката.

Речју, његове слике се окончавају на равни транспарентних, лако и непосредно нанетих  потеза, којима гради богате, колико неочекиване  визуелне скупове.

ДРАГОЉУБ ВАРАЈИЋ се, такође, опробао на више поља. Осим цртежа и акварела, посебно се истакао као керамо-сликар и уметнички фотограф.

Условљен околностима, његов керамички опус није обиман али је значајан. У то нас уверавају дела, којима је мењао смисао медија и, истодобно, чинио помак у домишљању света керамо-пластичних преображаја. Његова прегнућа пркосе класичним стандардима. Она припадају домену модерног схватања облика, који обитава на размеђи керамичког и вајаног дискурса. У времену кад се медији мешају и преплићу, кад је међу њима тешко повући јасне границе, дакле, упркос осетљивог додира са скулптуром, његови радови су опстали на равни  изворног дојма керамо - пластичних одредница. 

Попут Вулановића, Варајић је учинио искорак у друго поље интересовања, те се, у потоње време, потврдио фотографским умећем, којим упире поглед у свет феномена, што их индукује природа. Загледан у њене неограничене, колико издашне визуелне изданке, он их запажа, исеца, кадрира и, креативним учинком, преиначује у изазовна, асоцијацијама прожета, метафором обујмљена, крајње успела постигнућа, којима задобија видно место у датој уметничкој грани. 

ЗДРАВКО ВУЧИНИЋ, има сличан однос према својству ликовног аспекта. Дуго присутан као критичар и писац бројних студија о уметницима и уметности, своју знатижељу је засновао и однеговао у корист примарних вредности сликане представе. Слободним приступом, те непосредно активираним поступком, приуштио је контекст повишене, експресијом установљене тензије, лишене било каквих, ликовном аксиому, сувишних и страних назнака.

Вучинић је упућен боји, потезу и гесту. Њихово садејство настоји да, пулсирајућим, колико импулсивним, крајње разноврсним и брзим замасима, преведе у наглашену звуковну поенту, још више, да их приведе следу асоцијативног, колористички снажног, апстракног казивања. Тиме је, чини се, успео, да рукописну фактуру узнесе на раван властитог израза.

Сучиниоци ове смотре заслужују више и боље. Остаје уверење да ће њихови доприноси, скупно или појединачно, свеједно је, надаље бити предмет интерсовања културне и стручне јавности. Ипак, на овај начин и овим обимом, изложба указује на сегмент посебног стања свести, али и духовног уздигнућа, које се улива у токове савремене српске уметности.