Почетак
Четвртак
03.07.2025.
y 19:00
Крај
Уторак
15.07.2025.
Фадил Шарки (1951) студирао новинарство на Факултету политичких наука у Београду. Имао је 14 самосталних изложби. Излагао је колективно на више од 170 колективних изложби у земљи и иностранству где је добио више од 30 награда. Између осталог девет пута је награђиван на Републичким изложбама Фото савеза Србије. Два пута је освојио прво место на конкурсу “Press photo Srbija” у категоријама документарне фотографије. Освојио је прву награду на међународном фестивалу у Сарајеву у категорији репортажне фотографије. Два пута је награђиван на Фестивалу фотографије у Ровињу-године 2020. прво место за архитектуру, године 2021. треће место за Урбани пејзаж. Бави се Life фотографијом, документарном фотографијом, архитектуром, и фотографским есејима на којима ради више година. Мајстор фотографије Фото савеза Србије, члан УЛУПУДС-а (Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије).
Прешавши из Македоније у Србију избеглице краће време остају у Прешеву ради регистрације а потом долазе у Београд где у парку код Железничке станице организују свој камп. На том дугом путу (од Сирије, Авганистана, Либије, Сомалије…) многи су се раздвојии од својих породица тако да су у Београду остајали дуже време надајући се да ће се поново окупити и наставити даље ка Западу. То чекање се за већину продужавало недељама што ми је омогућило да им се приближим и упознам са многима и та присност ми је и омогућила да могу без отпора и негодовања да снимам и бележим фотоапаратом њихов живот на овој локацији.
Њихова даља рута и пут их је водио ка Мађарској где су се одлазили углавном возовима. Међутим, Мађарска их није примала тако да су морали да напусте воз и остану у Суботици. Преостало им је да границу прелазе илегално што су инаце веома успешно чинили тако да су свој следећи избеглички камп направили у Будимпешти на Железничкој станици Келети.
Сазнавши за то, упутио сам се у Будимпешту где сам између осталог присуствовао догађају када се неколико хиљада избеглица (где је био велики број жена, деце, старијих људи, инвалида у колицима) упутило пешице аутопутем ка Бечу јер су Мађарски органи блокирали одлазак возова у том правцу. Обзиром да је боравак избеглица на самој железницкој станици ометао њену функционалност, након пар дана су Мађарски органи допустили њихов одлазак возовима ка Бечу и забранили даљи долазак. Од тада је та рута ка западу била затворена.
Након овога, избеглице су у настојању да се домогну запада кренуле ка Хрватској. У почетку су прелазили српско-хрватску границу на главним граничним прелазима, али пошто се број избеглица повећавао великом брзином, гранични прелази више нису могли нормално да функционишу.
Зато су власти Хрватске усмериле избеглице ка једном локаном граничном прелазу Берсаково. То је био локални гранични прелаз за малогранични промет и налазио се у самим славонским њивама. Хрватске власти су данима задржавале избеглице на тој локацији (избеглице су тако остајале на делу српске територије тик уз границу) пропуштајуци повремено педесет до сто људи. Број избеглица који су долазили из Прешева је растао великом брзином, тако да када сам ја дошао тамо у октобру месецу, испред границе у великим УНХЦР шаторима и у околним њивама је боравило неколико хиљада избеглица. Никада раније нисам видео толико мајки са малом децом, толико старијих људи, инвалида, трудница…Притисак избеглица је толико растао, њихов број је превазилазио могућност смештаја и исхране на територији Србије, тако да су после неколико дана власти Хрватске пустиле избеглице да уђу на њихову територију. Међутим, ове сцене су се јос неко време понављале, док Хрватска није затворила своју границу.
Тада се и моје ангазовање, после четири месеца, завршило.
Фадил Шарки