Никола Радосављевић: "Мантре"

Радосављевић Никола (Ужице, 1991) све нивое студија завршио на Факултету примењених уметности у Београду, (2010 – 2020). Друге мастер студије завршио на Факултету ликовних уметности у Београду, катедра за графику, 2022.

У свом раду истражује доминантне социолошке и политичке обрасце који конструишу менталне и физичке карактеристике савременог друштва. Бави се питањима бројности колектива, преживљавањем и отпором, као и начинима на које индивудално спроводимо своје борбе за опстанком и слободом. 

Добитник је више признања, међу којима су и Награда тријенала графике, Урал, Русија, 2019. Награда Велики печат Галерије Графичког колектива, и Златна игла УЛУСа за 2022. годину, Art European Prize, велике награде Међународног тријенала графике у Кракову, Пољска, 2024. године.

Учествовао на више колективних изложби по позиву (Холандија, Немачка, Аргентина, Кина, Швајцарска, Русија, Непал, Македонија, Мађарска, САД, Индија, Грчка, Колумбија, Бугарска…). Радове приказао на више националних и међународних изложби, као што су: 59. издање Октобарског салона, КЦБ, Изложба ,,Рез-линија-отисак”, МСУ Београд, Међународно тријенале графике у Кракову, Пољска, Коцхи Бијенале у Индији, Међународно тријенале графике у Швајцарској, Изложба ,,Ово (ни)је Ужичка Република, Галерија Подроом, КЦБ,  итд. Радови му се налазе у многим музејским и приватним збиркама широм света.

До сада је организовао тридесет и девет самосталних изложби.

Усавршавао се на резиденцијалним програмима у Прагу, DAMU institute  (2015), Берлину, Culture world and SC Organisation (2016), Барселони: Homessesion AiR (2022), Летонији: Mark Rothko Art Centre, Daugavpils (2023), и многим другим. 

"Најновија група радова изложена у Галерији `73 настаје на пресеку уметникових досадашњих истраживања медија графике односно могућности које пружа у изражајним екстензирањима кроз различите визуелне форме и садејстава са просторним ситуацијама и амбијентима у којима је више не дефинишу плошност зидова и очекивана интеракција са посматрачем. Техника суве игле коју Радосављевић овај пут користи у маниру је њему блиских преиспитивања карактеристика и процеса иманентних једној од специфичнијих графичких техника чији уникатни квалитети остају богатство текстуре, тактилност, тонална разноликост, непосредност и експресивност  у стварању додатно наглашени ауторовом намером да их уведе као градивне елементе текстуалних записа. На страницама дневничких нотеса различитих димензија уметник поступком пажљивог перфорирања слојева папира директно уцртава речи и реченице откривајући за посматрача њихове, најпре, семантичке регистре у постепеном прелиставању, уодношавању хаптичког и визуленог онемогућавајући, како и сам каже, потпуно читање садржаја књижног блока док се не дође до краја. Наравно, са разлогом јер се линије инкрустираних текстова морају осетити, чулно и емотивно доживети као стања кроз која пролазимо у нашим свакодневним сударима са реалношћу, у испуњавању мерила друштвене прихватљивости у ефективности, успеху, остварености, егзистирању које све више личи на несавладиву трку без циља и са све чешћим питањем: има ли смисла? Сублимиране у кратке синтагме  It is what it is; I do, I do, I do, I do; So soon, so soon, so soon; As long as it takes; Come what may... .. ове поруке које мантрично утискујемо у интерперсоналне комуникације и унутрашње монологе постају својеврсни микро чинови стварања некаквих осећаја и психолошких одмака од тензичних услова живота, рада, бивствовања, привидна олакшања па и фаталистичка прихватања околности зарад физичког и менталног здравља, речи утехе упућене и себи и другима да се разумемо у нади да их нећемо заборавити у првом налету деадлине-а, новог задатка, обавезе које морамо да испунимо. Пренешени на моменте у једва видљивим траговима сличних перфорирањима у везу,  текстови на белини папира симболички евоцирају тело као место манифестовања трауматског, непроцесуираних емоција, потиснутих и скриваних осећања, прећутаних одговора, одглумљене непробојности и чврстине у коју се дубоко урезује сваки покушај да не будемо фрагилни, неотпорни и без ожиљка. Мултисензорно искуство графичког медија као једна од уметникових полазних идеја на поставци је додатно активирано кореографисаним кретањем публике, начинима презентовања и доступности изложених књига, свепрожимајућим звуком у којем се тек назире мантрично понављање горе поменутих порука, фокусираним светлосним изворима, мирисним прстеновима биљних чајева умирујућег дејства којима је јасно сугерисан атмосферични амбијент медитативног сусрета посматрача са личним проживљеностима утиснутих речи. Или са друге стране у запитаности шта нам аутор поручује у искрсавању затајног појма Атлас којим „исписује“ књиге најмањег формата, на шта његовим вишезначним одређењима указује у нашим сталним настојањима да разумевамо окружујући свет и нас саме од географских пространстава до анатомских увида, од колективног до појединачних постојања – можда се одговор крије у наткриљујућој референци о митолошком бићу и причи о терету, патњама, одговорности и вечној издржљивости. Уметников избор стрпљивог мануелног поступка, истовремено контролисаног и спонтаног процеса извођења рада доноси шире конотативне оквире о перцепцији времена, о оној димензији у динамикама дневног, професионалног и свеколиког живота коју смо свели на вредносну категорију брзине обављених задатака а не као простор у којој су пажња, преданост, (само)рефлексија предуслови неке друге врсте учинака. И на актуелној изложби Радосављевић је показао сву отвореност графике као медија, да канон, по његовим речима, представља само степеник а не границу израза, да су основни принципи графичке уметности само форма мишљења за даља истраживања, иновирања, непрестана трагања у ликовно-обликовним и интерпретативним потенцијалима уметничких артикулисања доживљаја било врло интимних наратива или неизбежних општих друштвених прилика."     /Извод из текста за каталог - Мирослав Карић, кустос изложбе/