Изложба скулптура: Слободан Дане Стојановић "Варијације на тему лептирице"

Слободан Дане Стојановић, завршио Академију ликовних уметности у Београду, вајарски смер, 1970. године у класи Јована Кратохвила. Члан УЛУС-а од 1975. године. Организовао 30 самосталних изложби, међу којима су најпознатије у УЛУС-овој галерији у Београду 2002 , изложбе у САНУ, огранак у Новом Саду, 2001, 2013. у галерији Платонеум. Учествовао на бројним изложбама у земљи и иностраству. Учесник многих колонија и аутор споменика Јаниса Јанулиса на Крфу ,споменика Јована Цвијића (музеј Јована Цвијића у Београду) , аутор пројекта Вајарске колоније у дрвету (Калемегдан).  Дела му се налазе у Народном музеју у Београду, у Музеју града Београда,у Галерији Савремене уметности у Панчеву, Смедереву, Новом Саду, Апатину, Параћину, Нишу, Крушевцу и др. Члан одбора Ветерана УЛУС-а,  добитник многобројних награда и признања.

"У скулпторском деловању вајара Слободана Данета Стојановића, које траје континуирано више деценија, долазе до израза многе класичне вредности скулптуре, које је одвајају од других уметности. Реч је о посебном „говору” скулптуре у смислу истицања тактилних особености, заснивању композиције на симетрији или одступању од ње, реалног или симболичног односа према природи, симболизовању и апстраховању облика из стварности, свођењу и указивању на елементарно. У Стојановићевом опусу долази до истицања пуне и празне, шупље и целовите форме, контраста великог и малог, једноставног постамента и сложеног тела скулптуре, до визуелно упечатљиве супротности између оштрог, шпицастог, назубљеног и глатког, тј. разлике у основним, еуклидовским облицима коцке, лопте и пирамиде. Те вредности могуће су само као посебност скулптуре, као реторика тродимензионалних форми неостварива у сликарству и у другим уметностима. Оне, у целини и детаљу, не само да долазе до потпуног израза у појединим, већ у већини остварења Слободана Стојановића. Реч је и о елементарном контрасту отворене и затворене форме, целине и детаља, живописно, скоро цртачки обрађене површине појединих скулптура и њихове потпуне форме, уочљиве можда најпре као контура. Тако, у тој древној реторици скулптуре, у њеној граматици облика, постоји основна контрастираност између органског и геометријског, природног и вештачког, форме блиске људском, женском телу и оне изведене из математике, тј. геометрије; ту поделу истиче и Стојановић. Уочавамо у његовом опусу и друге елементарне заснованости, као што су раскораци тешког и лаког, ранотеже и дестабилизације, усправне осе скулптуре и оне нагнуте или косе. У том стваралаштву развијане су и групне као и појединачне форме а стилизоване мачке или женски портрети доведене су у склад са потпуно апстрактно решеним скулптурама. Очигледно је да се тематски и изражајни простор овог уметника шири према границама реалног и имагинарног, ако апстракцију уопште смемо сматрати и једним делом, или својством маште. Људски облици се код њега могу схватити као апстрактни а апстрактни као хуманизовани или, у још бољем смислу, као апсолутни.

Одредили смо распоне физичке појавности Стојановићевог опуса, које би онда биле духовне димензије његовог стваралаштва, где је његова идејна, мисаона и осећајна срж? На ту суштину упућује наслов овог текста. За овог ствараоца велики поетски моменат је упућивање на један од најлепших природних феномена. То је лептир, са његовим крилима, бојама и лаким, лепршавим, искиданим летом. Видимо у његовој скулпторској обради лептирице изведене у бронзи, теракоти и камену, лептирице а не лептире, јер женска својства више одговарају том сакралном бићу од грубих мушких. За Данета су оне израз неспутане слободе, лутања, духовности и лепоте, коју не симболизује ни један природни створ толико. Он се суочава са проблемом како нешто ванредно лако, ваздушасто и пролазно да преведе у тврдо, тешко и трајно и то решава на разне начине. Потпуно је погрешно вредновати његове поетичне омаже лептирици као изразе инсектоидног света, бављења естетиком инсеката. Салвадор Дали је имао фобију од скакаваца, али овде је реч о нечему сасвим другом, неупоредивом и вишем. Лептир је чест мотив у далекоисточном сликарству а у западном има у хрушћанском смислу симболику душе. Ту даље не треба ништа више рећи, о души се не може говорити рационално, она је сама по себи једна велика тајна. Само треба додати да је вајар Слободан Дане Стојановић међу усамљенима у свету који су ту тајну лептирице оваплотили у скулптури." 

Дејан Ђорић