Aнатолиј Ивакин: Сликарство. Наставак

Историја српске уметности би била сиромашнија без увида у допринос стваралаца који су на било који начин стизали из нама блиске Русије. С времена на време, њихове придошлице су нашу средину богатиле разним занимањима при чему није изостала област уметности. Присећамо се сјајних архитеката и сликара руског порекла, који су приуштили трајне вредности домаћој култури. 
Тај след се наставио у новије време. Сведоци смо појединих, надарених, чак изузетних стваралаца који, код нас, налазе погодне услове за рад и развој. Нису у питању само изазови што их одаје поднебље, богато природним подстицајима, већ наша пријемчивост, спонтаност и духовна блискост, која пружа могућности да се сликари на адекватан начин изразе и потврде. 
Томе сведочи пример Анатолија Ивакина који је у Србији открио другу домовину и у њој, попут незаборавног Колесникова, нашао трајно боравиште. Са њом се сродио и ту наставио да живи, ради и остварује ликовно уверљива дела. 
Овештан познатом школом сликања, која се наслања на традицију непревазиђеног руског академизма, он је у тематском погледу остао веран класичном жанру. У питању је пејзаж, мада му нису страни ни други тематски аспекти попут портрета и мртве природе. 
Његово интересовање је везано за блиско окружење у којем делује. У том погледу важно место заузимају мотиви Београда, чије изнимне обрисе Ивакин препознаје, шта више, преко њих најбоље може да оствари визуелну опсервацију виђеног. 
Однос према сликаној представи је непосредан, што значи да тек у директном сусрету успева да предочи идејно становиште и оствари замишљену идеју.
Ипак, није у питању пуко преношење чињеница, већ креативно прегнуће којим Ивакин залази у домен спреге сликарске материје и доживљаја стварности како би природу слике помирио са природом властите осећајности. 
Особеним поступком, Ивакин је постао поуздани творац светлости и боје. Његовим радовима владају сложени колористички сустави који се одликују спонтаном лакоћом извођења али и богатом материјализацијом, којом успева да оствари визуелне исходе оличене лепотом облика и форме. Без сувишних искорака, он је сачинио опус узорних вредности сазданим јединственим поетичким кодом прожетим равнотежом материје, боје, простора и складних ритмичких гибања.
Дела Анатолија Ивакина одликује темељан сликарски поступак који се одвија следом сложених прожимања што се заснивају на уверљиво заснованој оптичкој равни. Овом пригодом показани радови, посвећени граду којег воли, пружају увид у контекст смишљено организованих целина, праћених разиграним, свежим, кадшто експресивним уносима потеза и боје, чиме се његови домашаји смештају у контекст запажених постигнућа новије српске сцене.
Тиме се не окончава дојам његовог стваралачке потенције. Он је стваралац далеко ширег опсега којег је тешко посве обујмити. (ЗДРАВКО ВУЧИНИЋ)

Анатолиј Ивакин је рођен у граду Коркино у Чељабинској области 1950. године. Године 1974. завршио је студије на Свердловском  архитектонском факултету и на истом радио као асистент на Катедри за Основе архитектонског пројектовања. Од 1975. године пројектовао је и градио различите цивилне објекте у градовима Сургут, Тобољск, Тјумењ, Јекатеринбург, Ухта, Москва, Уфа, Санкт Петербург, Краснодар, Минск. Од 1988. до 2008. године сарађивао је са југословенским и српским предузећима у области пројектовања и грађевинарства. Од 2008. године до данас бави се сликањем, преферирајући архитектонске пејзаже на отвореном, портрете и брзе скице. 2015. године за стално се преселио у Београд, где годинама активно учествује на бројним сликарским колонијама по Србији. Самосталне изложбе у Београду: у Галерији „Блок 45“, у Галерији „Бранко Миљковић“, у Руском дому, у Галерији Дома Војске Србије, у Галерији `73, у галерији општине Врачар, у Кући Ђуре Јакшића , као и у градовима Топола, Зрењанин, Кањижа, Суботица, Темерин, Бачка Топола, Димитровград, Мајданпек.