ТРИБИНА „БЕОГРАД ЗА ПОЧЕТНИКЕ“ :ДОБРЕ ДУШЕ СУДАНА – НАЈБОЉИ ЉУДИ НА СВЕТУ

ТРИБИНА „БЕОГРАД ЗА ПОЧЕТНИКЕ“

ДОБРЕ ДУШЕ СУДАНА – НАЈБОЉИ ЉУДИ НА СВЕТУ

Петак, 23.05. у 18.30 часова

ГАЛЕРИЈА 73, БАНОВО БРДО

Гост: ВИКТОР ЛАЗИЋ, књижевник, адвокат, библиофил, директор Музеја књиге и путовања и Музеја српске књижевности, оснивач АДЛИГАТА, полиглота, туристички водич, светски путник

Модераторка: СМИЉАНА ПОПОВ, ауторка серијала „Београд за почетнике“ и „Србија за почетнике“

Ахмед Монеим Абдел Моути, почасни конзул Србије у Судану

Милица Миловић, изводи суданске мелодије на гитари

Када прекаљени, освештани белосветски путник који је последњих петнаест година уздуж и попреко пропутовао више од стотину држава на шест континената, од џунгли Индонезије, дивљине Амазоније, вулканских кратера Африке до метропола Америке и свуда се са староседеоцима и локалним народима, племенима и становницима мегалополиса, државама, светима и народима. најчудноватијим заједницама на планети по најмање месец дана дружио, са њима живео, по најпознатијим местима спавао, књиге јео, у школи са слоновима ишао, у њихове жене заљубљивао, на. Смрт разбољевао и уз помоћ врачева лечио, са сопственог венчања бежао, у тамници ни крив није дужан лежао... када Такав Путник каже да су Суданци најбољи људи на свету, ред је да нам то потанко и образложи и, како то он већ уме, узбудљиво и анегдотски исприповеда. Јер Виктор Лазић је прегазио осам хиљада километара од крајњег севера до крајњег југа Судана и заволео суданску пустињу, а пре свега „те поносне, храбре и честите људе који су ме широко научили шта значи гостопримство. Четири и по хиљаде година бурне прошлости о којима се свет мало приближио ми добродушни Суданци, који у мојој души и данас светој пустињи”.

Судан је током средњег века био једна од највећих православних држава света. Данас постоји заједница Суданаца толико везаних за Србију да се са правом називају српски Суданци. Књига је настала у даху, каже Виктор, „на почетку новог грађанског рата који је раселио већину Суданаца, као захвалност људима које сам тамо срео и које сматрам најбољим људима на планети, али и као одраз дивљења културном благу којем нема премца”. Виктор подсећа да је Судану у току највећа хуманитарна криза на свету после Другог светског рата са 20 милиона расељених лица у пустињи и са три милиона неухрањених деце, док су све школе и већина болница затворене већ две године.

Виктор Лазић несвакидашња је, изразито поливалентна интелектуална појава и неуморан културни прегалац разноврсних интересовања, необичних хобија и авантуристичког духа (…) Овога пута предмет наше пажње је Лазићев путопис из Судана, којим се аутор потврђује као један од наших најсамосвојнијих и најзначајнијих путописаца препознатљивог приступа и стила. Лазић је у пуном смислу речи опијен путовањима, сусретима са природом, друштвеним животом, културним наслеђем, свакодневицом у којој без остатка и калкулација уроњава, али је при свему томе и добро обавештен, узорно рационалан, веродостојан, а самим тим и чињенично информативан, односно сазнајно до поузданог (…) Путничко тројство као огромном афричком земљом. Јужног Судана (2011) најпространијом на континенту (сада је у Алжир), спојницом, али и разделницом арапске, већином муслиманске, и црне Африке, колевком цивилизација, ау новијој историји поприштем такорећи непрестаних грађанских, политичких, племеских, верских и расних сукоба, то пребацивање из места у место, од северне границе са Египтом до обале Црвеног мора, различитим, махом неусловним превозним средствима, када се од силне врелине обућа топи, био је прави изазов за Виктора Лазића свих могућих изазова за све потенцијалне истраживачке планете. Одговорио сам му је у потпуности, на свој истовремено радознао, ведар, хуморан, научни и филозофски начин, дајући још једном потврду своје изузетне моћи запажања и врелине асоцијативног мишљења… Лазићева умешност/уметност и јесте у томе да једноставно и без видљивих литерарних амбиција пише привлачно и питко, тако да се читалац опуштено и са поверењем препушта неодољивом зову његовог казивања, што би морао бити циљ сваке добре књижевности (…) Путопис је динамичан, а књига органски обједињена свепрожимањем ау складу са моралном доследношћу и недостатком моралне доследности. човекољубивости и обавезе према својим суданским домаћинима и случајним пролазницима, да поштено сведоче о ономе чиме су га даровали. (…) У Лазићевом суданском путопису импресионира, као уосталом иу другим његовим записима са путовања, пуна, опипљива аутентичност, тако да они читаоца доводе до хоризонта елементарног у природи и човеку. Свако се у сусрету са његовим кратко, али зналачки и усмено коментарисаним сликама предела, природних појава, архитектуре, људи, обичаја и догађаја осећа као грађанин света, у виртуелном (а заправо стварнијем од сваке стварности) додиру са читавим човечанством. Без икакве патетике, може се рећи да његов Суданце доживљавамо као браћу по људскости. А затим, непосредност односа тх Суданаца са природом и њихова донекле мистична уроњеност у космичко свепојање допире до предела стожерних идеја о свету и његовим законитостима. Примера ради, описујући спавање на металним креветима, на отвореном, у пустињском „мотелу” Лазић пише: „Звездано небо над нама обухватило је све постојање. Поветарац је раслађивао топао ваздух. Спокој универзуму завладао је и нашим бићима. Чинило се да се дишемо са звездама, као да смо и ми тад један од светлих расправа по свету бескрајних магија. (…) Захваљујући Лазићевом путопису, они који не познају Судан упознаће га у његовом највернијем, мозаичком или, тачније, калеидоскопском лику, а они који су имали прилику да се с њим раније сретну обновиће познанство на најживотнији начин (…) Сваки писац зна колико је важно, а нимало лако, пронаћи примерен и рећи наслов свом делу. Виктор Лазић је у том погледу постигао пун погодак – Добре душе Судана. Одиста, ортаклук добрих душа и сјајног путописца.

(проф. др Дарко Танасковић, исламолог, филолог оријенталиста, дипломата, академик)