Почетак
Четвртак
11.06.2026.
y 19:00
Крај
Уторак
30.06.2026.
Словачке четкице
Аутопортрет у збирци Војтеха Löfflera
Тема аутопортрета представља једно од најдубљих и најкомплекснијих поглавља у историји ликовне уметности. Не ради се о простом приказивању изгледа аутора, већ о слојевитом процесу саморефлексије, самопредстављања и психолошке анализе.
Као самосталан жанр, аутопортрет се у потпуности конституисао током ренесансе, што је било уско повезано са растућим нагласком на индивидуализам и антропоцентризам. Док су се у средњем веку ствараоци ограничавали на такозване „скривене аутопортрете“ (укључивање сопственог лица у масу ликова на религијским сценама), ренесанса је донела еманципацију уметника као интелектуалне личности. У 19. и 20. веку аутопортрет је постао простор за радикални формални експеримент. Код многих аутора лице се претвара у мапу психичке патње, где експресиван рукопис и колор доминирају над дескрипцијом.
Аутопортрет је специфичан по томе што се субјект и објекат стапају у једно – уметник је истовремено и посматрач и посматрани. Тај „удвојени поглед“ ствара напетост између тога како аутор види самога себе и како жели да га публика види. Као интимни дијалог са самим собом, аутопортрет представља визуелни дневник који документује не само физичко старење, већ и промене уметничког језика и друштвене парадигме.
Управо су та питања фасцинирала кошичког вајара Војтеха Löfflerа (1906–1990), који је почео систематски да прикупља сопствене портрете својих пријатеља и познаника. Временом је његова приватна збирка нарасла на више од 150 дела и обухватила водеће личности словачке ликовне уметности, као и низ регионалних аутора. Аквизиције су настављене и након вајарове смрти, као и након оснивања музеја које носи његово име. Данас збирка садржи готово 200 предмета, при чему јој се придружују и представници савремене средње и млађе генерације. Захваљујући томе, она представља јединствен феномен у словачком и средњоевропском контексту.
Актуелна изложба представља словачке ликовне уметнике од међуратног периода па све до осамдесетих година 20. века, када је формирање изворне Löfflerove збирке постепено завршено. Пројекат нема амбицију да представи словачку ликовну уметност у свој њеној ширини и жанровској разноврсности. Фокусиран је на феномен аутопортрета – жанр који се у Словачкој ретко када целовито тематски обрађује.
По обиму интимна, али по квалитету репрезентативна колекција представља у Београд ауторе средњоевропског значаја (нпр. Eugen Zmeták, Július Jakoby, Ľudovít Čordák), као и истакнута имена словачке послератне генерације (Ladislav Čemický, Ján Nemčík, Edita Spannerová, Alexander Eckerdt, Július Szabó). У избору нису изостављени ни представници Кошичка модерна и Крóнове школе (Konštantín Bauer, Július Collinásy, Ľudovít Feld), као ни упечатљиве личности надолазеће генерације седамдесетих и осамдесетих година (Jozef Kornucik, Dušan Pončák, Milan Čičvák, Ivan Ďurišin, Štefan Roskoványi). Избор обухвата и његове блиске пријатеље (Anna Grossová, Jozef Hegyesy, Štefan Filep), као и аутопортрет самог колекционара – Војтех Löfflera.
Радован Курилко